Nije lako, Uške moj – Lični stavovi

Dan kad je otišao Nebojša Vučićević.

Popularni Uške, pao je kao pokošen. U povečerje crnog petka, ostavio je poslednji dah, na parketu balon dvorane, iz koje svi putevi vode na neizbežno (pri)sećanje.

Na Partizan i Ušketa. Na crno-belu ljubav koja je bolela. Kafkijanski razapeta između vulkanskog talenta i dresirane plahovitosti. Od imaginacije do fantastične epske avangarde.

Na pravom putu. Kao preteča zapanjujućeg vizionarstva.

Suprotno, njegovom habitusu. Uške je klasik, on je kanon. U paleti boja koje počinju sa belom, u završavaju sa crnom. Dobrodošli u mrak.

Nas je nesreća džabe zadesila. Poput sotonskog okultizma ili crne magije, u vremenu poziva i trajanja, na putu od konzerviranog Dorćola, preko vetrovite Karaburme, Uške je tek na Topčiderskom brdu, u Humskoj, brzopotezno savladao detinjarije o večitom rivalu sa Marakane.

– Dragi moj, nemoj – prekidao je Uške, gotovo svaku hermetičnu dilemu.

I objasnio:“Ono što si izabrao, tome služiš. Do kraja, pokajanja nema.“

Uz prožimanje, fikcija i fakcija. Šmeker na terenu i van njega, starogradski virtuoz modernih manira, večito polunasmejani lik, koji je imao rezervisano mesto među legendama, čim je zakoračio na igralište Palilulca. Blizu leve obale Dunava, fudbalska istorija, nije utopija.

Na početku zrenjaninskog i pančevačkog puta. Vlada Đorđević i Brana Golubović, iz malobrojne uprave kadrovsko-organizacionih entuzijasta Palilulca, nije ni slutila da će Ušketova golobrada generacija, neretko poslata u apoteku, prestići pubertet. Posle samo mesec dana, Aca Stefanović, prekomandovao ga je u mlađe kategorije OFK Beograda.

Uške nije prečicom, s vetrovite Karaburme, stigao u Humsku. (Ne)voljno i po nagovoru, zbog Mrkele je odustao od Zvezde. Međutim, imao je (ne)sreću da zasija punim sjajem u šampionskom sastavu Partizana. Da (pro)živi vesele osamdesete. Beograd Zivorada Kovačevića, Bogdana Bogdanovića i Aleksandra Bakočevića, doba konzervativnog socijalizma, selektorskih promašaja Todora Veselinovića i Miloša Milutinovića, kad su nam leđa gledali samo Luksemburžani, a meru uzimali Francuzi, Bugari i DR Nemačka.

– Mundijal u Meksiku je prošao bez mene, ali neće život – vajkao se Uške i krenuo u belosvetski najpopularniji sport.

Nekad romantični, a danas skauting fudbal. U međuvremenu, neprekidno je briljirao u malom fudbalu. Na petoparcu magijom nenadmašnog uzora. Širom Starog kontinenta i Amerike.

Bez zadrške. Između umetnosti i estetike, birao je romantiku. Strasno i emotivno, pripadao je asovima najpoznatijeg Partizanovog bonvivana. U fokusu bliceva i kamera, prečesto stajući na žulj lažnih moralista, koji nisu priznavali život u čuvenom trouglu DŽordža Besta – piće, žene i fudbal.

Nebojša – Uške Vučićević je više od Partizanove ikone. Originalan i ekskluzivan, obožavao je Bitlse. Van terena izgledao je kao Ringo Star, a na bojnom polju, spuštenih štucni do članaka, poput Argentinca Omara Sivorija. Za naturalizovanog Italijana, fudbal je bio pozorište, u kome on igrao glavnu ulogu.

Valjda je zato Vučićević bio molitva Partizanovim „grobarima“, a kletva za Zvezdine „delije“.

Iz VIP lože i neutralnog ugla, u pretposlednja vremena, znaju to, bolje od ostalih pristalice Sarajeva, Veleža, Dinama, Hajduka, Željezničara. Naročito, ushićeni navijači u Skenderiji, nezvaničnom panteonu malog fudbala, na čijem parketu je Uške svoju urođenu genijalnost pretvarao u umetnost.

Slavodobitnički nadmoćno. Na čelu saigrača-istomišljenika. Najčešće u sastavu Belojević, Kolb, Župić, Vermezović, Đorđević, braća Bajović, Stević…

Uz kapitalnu diferencijaciju: drugi su igrali fudbal, dok se Uške sveznadarski igrao fudbala.

I kao u bajci. Vođen idejom i voljom. Uživao je i razonodio. Sebe i navijače.

Prema individualnom scenariju: dribling, finta lažnog šuta, asistencija i gol.

Inspirativno. Ponekad i hirovito. Nametnuo se trenerskim podvizima na klupi Dorćola, novobeogradskog Radničkog i Hajduka iz Kule.

Jednima otkucaj u srcu, drugima trn u oku. Pedagoško-stručni mit u nastajanju, svirepo je zaustavila fudbalska mafija. Samorodne klupske uprave, uglavnom opozicija zdravom razumu.

Štetočine fudbala. Slepi miševi koji uživaju u mraku. I tiraniji kriminala. Uprkos verovanju, kad bi se milioni digli, nule bi pale. Ali, lisice idu na prazne ruke.

Pored ostalog, u duhu, Kvakine melodije „Nije lako, druže moj“:

„Pevajmo naše pesme, srce nek tiho plače, u ovom, tuđem svetu, pesme nam život znače.“

Zato je Nebojša Uške Vučićević autoritet, koji je umetnost pretvorio u zaštitni znak fudbala.

Zbogom i bez doviđenja.

Autor je univerzitetski predavač