Milorad Marinković: Američki koncept tržišne kulture kod nas bi bio poguban – Kultura

Onima za čijim licima i podrškom politika tako rado poseže u ovakvim trenucima, a potom ih isto tako, uglavnom lako, zaboravlja i prepušta stihiji ovdašnje društvene zbilje.

Preokrećući ono čuveno pitanje, ne pitamo šta umetnici mogu da urade za svoju zemlju, već šta njihova zemlja može da učini za njih.

– Umetnost ne treba da bude politički korektna, ona mora da bude pristrasna, subjektivna, samosvojna, iskrena, da teži sopstvenoj istini – kaže Milorad Marinković, predsednik Saveta za kulturu i informisanje SP Dveri u intervjuu za Danas.

Kroz odgovore na pet pitanja on objašnjava na koji način bi Dveri mogle da doprinesu ovom sektoru.

1. Smatrate li da je umetnički rad i, uopšte, rad u kulturi odgovarajuće plaćen? Šta biste preduzeli u smislu poboljšanja materijalnog statusa umetnika?

– Umetnički rad je pokretač vascelog kulturnog razvoja i najvažnija delatnost u kulturi. Ono što je danas moderno stvaralaštvo, već sutra postaje naša kulturna baština. Zato je podrška nastanku nove umetnosti ugaoni kamen našeg programa u kulturi. Sva umetnička i kulturna baština mora biti u potpunosti popisana, konzervirana i dostupna tako da bude aktivno prisutna na kulturnoj i umetničkoj sceni. Umetnički rad i rad u kulturi danas nije dobro plaćen, a ne postoji ni jasna hijerarhija prioriteta kada je u pitanju raspodela državnih sredstava. Projekti koji se finansiraju i umetnici koji ih realizuju nisu praćeni niti evaluirani tokom dugog niza godina. Stvaraoci koji proizvode nova umetnička dela (kompozitori, slikari, pisci) su u donekle lošijoj poziciji od interpretatora (muzičari, glumci). Materijalni status umetnika treba podizati na sledeće načine: porudžbinama novih i otkupom postojećih umetničkih dela; obavezom emitovanja domaće muzike, filmske, TV i pozorišne produkcije na radiju i televiziji; programskim obavezama prema domaćoj umetničkoj produkciji institucija kulture koje se finansiraju iz budžeta; programom višegodišnjih grantova za najbolje i najplodnije umetnike; otvaranjem novih radnih mesta u sektoru umetnosti (prevashodno izvođaštvo).

2. Za koliki budžet za kulturu se zalažete, izraženo u dinarima, u procentima budžeta, postotku BDP-a?

– Budžet ministarstva kulture mora biti iznad 1% ukupnog državnog godišnjeg budžeta, što znači više od 12 milijardi dinara godišnje. Idealno bi bilo u budućnosti da budžet za kulturu nikada ne bude manji od 2% državnog budžeta. Međutim, pre povećanja budžeta za kulturu, moramo izvršiti ozbiljnu reviziju dosadašnje upotrebe sredstava, otkriti gde se odlivao novac, gde se dešavala korupcija i u kom obimu, kao i definisati nove prioritete finansiranja. Nedostaje nam sledeća kulturna infrastruktura: nova zgrada opere i filharmonije u Beogradu, nova koncertna sala u Nišu i Kragujevcu, nova umetnička galerija u Beogradu i u nizu većih gradova, kulturne četvrti napravljene u starim industrijskim ambijentalnim celinama – bar po jedna u svakom gradu koji ima više od 100.000 stanovnika.

3. Kako biste ostvarili ravnomerni regionalni razvoj u oblasti kulturne politike?

– Svaka manja sredina ima svoje lokalne umetnike koji u njoj deluju. Oni treba da budu direktno podržani da uvećaju obim svog angažmana. Potrebno je da umetnici iz većih sredina redovno gostuju u manjim sredinama. Potrebno je da povremeno mala sredina bude domaćin neke veće i važnije regionalne ili međunarodne manifestacije. Potrebno je da se posebno u manjim sredinama kultura povezuje sa turističkom ponudom i sa komercijalnim sadržajima i sadržajima za mlade, koji ujedno promovišu i baštinu. Potrebno je da građani iz manjih sredina često posećuju velike umetničke događaje u gradovima koji su umetnički centri. Potrebno je značajno povećati obim ulaganja u versku kulturu, jer najveći broj građana dolazi u kontakt sa umetnošću i kulturom skoro isključivo putem posete verskom objektu. Važno je da u malim, posebno ruralnim sredinama bude podržano amatersko bavljenje umetničkim radom kao i umetnički zanati, koji treba da se čuvaju i neguju. Važna je i zaštita nematerijalnog nasleđa kao i svih kulturnih dobara, gde spadaju arheološka nalazišta, groblja, utvrđeni gradovi, ostaci crkava i drugih verskih objekata.

Neophodna je zaštita srpske kulture u regionu (kako materijalne tako i nematerijalne), kao i očuvanje jezika i pisma, posebno u dijaspori. Dijaspora treba da dobije besplatne onlajn časove srpskog jezika za svu decu, besplatne knjige za đake i školsku lektiru štampanu ćirilicom.
Potrebno je da kulturna ponuda postoji i u rubnim gradskim naseljima a ne samo u centru. Svaki kulturni centar (dom kulture) na nivou opštine treba da ima u svojoj ponudi nešto od sledećeg: dečji hor, baletsku sekciju, dramsku sekciju, amaterski hor i orkestar, likovne sekcije, radionice iz različitih oblasti, inkluzivne umetničke radionice za polaznike sa posebnim potrebama, umetničke programe za najstarije.
Visoka kultura mora da bude koncentrisana u gradovima (Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac i drugi veći gradovi), koji moraju postati umetnički centri na evropskom nivou, a što trenutno, na žalost, nisu. Takođe, najveći broj naših vrhunskih umetnika ili deluje u inostranstvu ili pak tavori u Srbiji, bez pravih umetničkih angažmana na domaćoj sceni. To mora da se promeni.

4. Kako biste rešavali status samostalnih umetnika, kako u pogledu mogućnosti zarade, tako i dostojanstvene penzije i prava na lečenje?

– Zalažemo se za to da svi samostalni umetnici imaju na mesečnom nivou prinadležnost u vrednosti minimalnog ličnog dohotka. Da ne bi došlo do zloupotreba ove mere, moraju postojati jasni mehanizmi redovna interne i eksterne kontrole kriterijuma, rada i načina sticanja statusa samostalnog umetnika u reprezentativnim umetničkim udruženjima. Zalažemo se za to da svi građani Srbije, pa i samostalni umetnici, imaju overenu zdravstvenu knjižicu. Svi socijalno ugroženi stariji sugrađani treba da budu zbrinuti nekim oblikom socijalne pomoći.

5. Da li poznajete i da li pratite neki model koji bi bio uzoran kao kulturna politika Republike Srbije?

– Trenutno je najbolji primer za uzor Nemačka, koja ima velika ulaganja u kulturu, aktivnu i raznovrsnu umetničku scenu. Iako tako nešto nije moguće brzo dostići, od Nemačke svakako možemo puno da naučimo. Što se tiče umetničkog obrazovanja, najtemeljniji sistem ima Rusija, koja ujedno ima i veliki broj ustanova kulture, aktivnih umetnika, veliku i popularnu produkciju. Organizovane i snažne kulturne scene imaju Estonija, Austrija, Slovenija, Rumunija, skandinavske zemlje. Američki koncept tržišne kulture kod nas bi bio poguban jer bi doveo maltene do izumiranja visoke kulture, jer ona kod nas skoro da nema tržišnu vrednost.

Kultura uglavnom ne može da donese profit, ali bi se njenom širokom popularizacijom i privlačenjem publike povećao povrat sredstava preko prodatih ulaznica. Potrebno je da mapiramo sve najvažnije kulturne manifestacije u Srbiji i da onima koje to najviše zaslužuju obezbedimo stabilne višegodišnje linije finansiranja, nezavisne od tekućih konkursa i projekata. Odsustvo društvenog dijaloga škodi i samoj kulturi, jer je ona u prvim redovima borbe za nezaobilazne vrednosti pojedinca i društva. Umetnost ne treba da bude politički korektna, ona mora da bude pristrasna, subjektivna, samosvojna, iskrena, da teži sopstvenoj istini. Država treba da pomogne svima koliko može, ali pre svega da ima kvalitetne ljude u Ministarstvu kulture koji imaju plan. Mi jesmo ti ljudi, a verujemo da ih ima i u drugim političkim partijama. Treba svi zajedno da radimo na tome da ruiniranu domaću kulturnu i umetničku scenu uzdignemo na kulturnoj mapi Evrope i sveta.