[ad_1]
Kamen temeljac Nacionalnog stadiona se godinama postavlja samo u izjavama državnika. I ta kandidatura je jedna od mnogih populističko-sportskih praznih “parola” vladajućeg režima. Ali posebno bode oči da se niko od zvaničnika u Srbiji nije oglasio i objasnio zašto do najavljene kandidature nije došlo.
Ko iole poznaje fudbalsku infrastrukturu Srbije i papren cenovnik organizacije velikih takmičenja u najunosnijem sportu taj nikako nije mogao da poveruje u obećanje predsednika zemlje Aleksandra Vučića, resornih ministara u Vladi i beogradskih čelnika da će se naša zemlja zajedno sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom kandidovati za domaćina Evropskog šampionata 2028. godine i(li) Svetskog prvenstva 2030.
Oni naivniji su četiri godine posle te 2018. doživeli prosvetljenje, s obzirom da balkanski kvartet nije u zadatom roku Evropske fudbalske federacije ponudio svoje gradove i stadione kao potencijalna poprišta bitki za kontinentalni tron, a iz sadašnje perspektive teško je zamisliti da isto neće završiti i ideja o Mundijalu na prostorima Balkana.
U slučaju Srbije u prvom redu zbog toga što tereni i tribine Crvene zvezde i Partizana ne ispunjavaju sve potrebne uslove za događaj tog rejtinga, a izgradnja Nacionalnog stadiona već deceniju ostaje samo mrtvo slovo na papiru. I ko zna koliko će u svetlu sveopšte ekonomske krize, uzrokovane pandemijom korona virusa i rusko-ukrajinskim ratom. Ali posebno bode oči da se niko od zvaničnika u Srbiji nije oglasio i objasnio zašto do najavljene kandidature nije došlo.
– Nama je šansa što je Meksiko kao jedna od latinoameričkih zemalja već dobila 2026. godinu… Kandidatura za Evropsko prvenstvo 2028. biće problem, ali i ogroman podsticaj da počnemo da radimo na stadionima. Da vidim kako i na koji način možemo da unapredimo našu sportsku infrastrukturu – zagolicao je Vučić maštu naših ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu posle sastanka kvadriterale 2018. u Varni, objasnivši pritom da je inicijativa potekla od grčkog premijera Aleksisa Ciprasa, a podržana (i) od tadašnjih šefova Vlada Rumunije i Bugarske, Vjorika Danćila i Bojka Borisova.
Nada u vrhunski fudbalski događaj pred očima stanovnika Srbije produžena je događajem iz 2019. u Solunu.
– Osnovni zadatak Inicijalnog organizacionog komiteta biće da uspostavi okvir za podnošenje zajedničkih kandidatura za domaćinstvo EP 2028. i SP 2030. u fudbalu – izjavio je srpski ministar omladine i sporta, Vanja Udovičić, posle susreta sa kolegama iz komšiluka i potpisivanja tzv. Memoranduma o osnivanju pomenutog tela, čiji sastav je trebalo da se sastaje dva ili više puta godišnje.
Nije nam poznato da li su se i koliko operativci zaista uživo „družili“ i šta su preduzeli u vezi pripreme apliciranja za pomenuti EURO i Mundijal, ali i ptice na granama znaju da su probijeni svi rokovi početka, a samim tim i (iz)gradnje stadiona u Surčinu, čiji je troškovnik sa inicijalnih 60-ak miliona evra u obećanjima porastao na iznos između 200 i 300 miliona evra.
Bivši predsednik nacionalnog fudbalskog Saveza, Tomislav Karadžić, još 2011. najavio je mogućnost ulaganja u jedan takav multinamenski objekat, smatrajući ga nerealnim u tom trenutku, da bi vlast, u godinama posle toga u talasima, ali kontinuirano, obećavala kapitalnu investiciju u sport.
Menjale su se informacije o mestu „placa“, veličini stadiona i propratne infsrastrukture, potrebnoj dokumentaciji, izvođačima… ne i „biće sigurno“ premisa. Sa sve tvrdnjom u jednom trenutku da su opredeljena sredstva iz republičkog budžeta za tu namenu, pa je samo pitanje trenutka kada će biti iskopan prvi metar zemlje. I ne bi ništa od surčinskog Potemkinovog sela, niti je poznato kada će nići moderan stadion sa propratnim sadržajima.
– Ostajem pri ranije iskazanom stavu da je Srbiji potreban Nacionalni stadion, kada smo već odustali od renoviranja Zvezdinog i Partizanovog, jer jedino sa takvim objektom možemo zaista da apliciramo za organizaciju nekog velikog fudbalskog takmičenja i (in)direktno podstaknemo razvoj privrede, saobraćajnica, telekomunikacija, turizma… ali sam još tada tvrdio da je ideja nakrivo nasađena. Ne mogu da shvatim i prihvatim da je njegova gradnja predviđena na stotinama hektara najplodnije zemlje i najskupljeg građevinskog zemljišta u okolini Beograda. Tako kapitalna ulaganja moraju da imaju promišljenu geostratešku, demografsku, političku, ekonomsku… podlogu, što ovde nije slučaj, jer stadion treba da nikne u blizini aerodroma „Nikola Tesla“, kojim ne upravlja država Srbija. Indikativno je i to što prva linija projektovanog beogradskog metroa ne ide ka tom delu prestonice nego prema Železniku. Smislenije i jeftinije bi bilo da nacionalni timovi svoje utakmice igraju negde drugde, pa ni jedan Brazil ne dočekuje protivnike u Braziliji, niti Bosna i Hercegovina u Sarajevu itd. Niš je idealna destinacija, jer se jugostična Srbija prazni ogromnom brzinom, tuda prolaze tri međunardona autoputa i međunarodna železnička pruga, građevinsko zemljište je daleko jeftinije, tamošnji aerodrom je u nadležnosti Javnog preduzeća „Aerodromi Srbije“… – kaže za Danas PR stručnjak Cvjetin Milivojević, uveren da bi „selidba“ Nacionalnog stadiona u taj deo zemlje oživella tri četvrtine od tačno 44 nerazvijene opštine, koliko ih prema zvaničnim podacima ima u Srbiji.
Iako ljubitelj fudbala, naš sagovornik nije razočaran propašću ideje o organizaciji EURO koliko mu nešto drugo smeta.
– Začeprkalo se po fudbalskoj i drugoj sportskoj infrastrukturi širom Srbije, sredstvima iz nacionalnog plana, uz pomoć lokalne zajednice ili sponzora, grade se ili će tek da budu građeni stadioni, hale, razni tereni… Više od probijanja rokova ili urušavanja već izgrađenih objekata nervira me centralizacija. Ne razumem zašto sve mora da bude u Beogradu ili njegovoj blizini, kada je to protivno interesima građana – zaključuje Milivojević.
Kao nekadašnji fudbaler, sa iskustvom igranja u više zemalja, i trener biografije ispisivane po inostranstvu, Ivan Vukomanović ima odličan uvid u to šta se traži i kako se radi negde tamo daleko, ali i barata informacijama sa domaćih terena, pa kaže da mu je od početka bila neverovatna priča o organizaciji bilo kog velikog takmičenja. Makar to bilo uz sadejstvo drugih zemalja.
– Da bi uopšte ušao u proceduru za tako nešto, odnosno bio ozbiljno shvaćen i uzet u obzir, moraš da ispuniš gomilu vrlo strogih uslova i zahteva Evropske ili Međunarodne fudbalske federacije. Srbija još nema osam stadiona određene veličine i komfornosti, što je minimalna cifra. Nema ni dovoljan broj trening centara odgovarajuće klase, koliko mi je poznato ni dovoljnu pokrivenost saobraćajnicama i hotelima određene kategorije. Dakle, ni po jednom parametru ne može parirati nekim drugim razvijenijim i bogatijim državama. Voleo bih da je drugačije, ali pre će Mađarska, Slovačka, Češka… dobiti domaćinstvo u skorijoj budućnosti nego mi.
Šef stručnog štaba Kerala Blastera, vicešampiona Indije na kraju njegove prve sezone u tom kutku planete, planove o EURO ili Mundijalu na tlu svoje otadžbine vidi kao fikciju.
– Jedno su želje a drugo su realne mogućnosti, zbog čega izgradnja stadiona po strogim parametrima UEFA i FIFA, širom Srbije, u ovom trenutku pre liči na Potemkinova sela nego na projekat utemljen na stvarnim osnovama. Drugo, sve i da pristupimo fondovima Evropske unije, na primer, mada pitanje je koliko je ona zainteresovana za tu količinu ulaganja u državu van svog članstva, nisam siguran kojim novcem bi bili održavani ti stadioni. Niti je regulisana privatna svojina u sportu niti imamo potreban broj finansijski zdravih klubova, koji bi bili u stanju da se brinu o objektima datim na korišćenje. Lepo zvuči, ali za sada nije ekonomski izvodljivo biti kandidat za domaćinstvo EURO ili Mundijala – jasan je Vukomanović.
“Preostala” tri kandidata
Bio je februar 2019. godine i ministri zaduženi za sport u vladama Srbije, Rumunije, Grčke i Bugarske svečano su pozirali posle potpisivanja dokumenta kojim se najavljuje zajednička kandidatura za dobijanje domaćinstva Evropskog prvenstva 2028. i Mundijala 2030.
Rok za predaju pisma o namerama bio je 24. mart, a po saopštenju UEFA za EURO 2028. konkurisali su Rusija, Turska te kao koorganizatori Ujedinjeno Kraljevstvo (Engleska, Škotska, Vels i Severna Irska) i Irska, dok su potencijalni kandidati za 2032. Italija, Rusija i Turska. UEFA će odluku o domaćinstvima ova dva turnira doneti u septembru 2023. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
[ad_2]
Source link
