[ad_1]
Ljudi iz Ukrajine koji putuju u EU uglavnom mogu da računaju na sveobuhvatnu pomoć Evropske unije.
Ali državljani trećih zemalja, čak i oni koji su živeli u Ukrajini i do 20 godina, ne mogu da računaju gotovo ni na šta.
Kao posledica toga, hiljade Tadžikistanaca, Uzbekistanaca, Kirgistanaca i drugih državljana bivših sovjetskih republika zaglavljeni su na granici Evropske unije i potpuno izgubljeni.
„Moj sin je očajan… Primaju svakoga, a mi sedimo ovde treći dan i ne znamo šta da radimo. Žele da prime mene, ali ne i njega. On već govori: ‘Mama, nas niko ne želi’“, kaže mi Šafo.
„Ostala bih ovde u EU kad bi nas primili.“
Šafo je državljanka Tadžikistana koja je živela u Ukrajini poslednjih 20 godina.
Kaže da je ostavila sve za sobom – kuću, posao, prijatelje.
Već tri dana živi u centru za privremeni smeštaj blizu poljskog grada Korčova, zajedno sa hiljadama drugih bivših ekonomskih migranata u Ukrajini koji su sada izbeglice.
Abdušakur je takođe građanin Tadžikistana i živeo je u Ukrajini 20 godina.
On kaže da je veoma zahvalan Poljacima na pomoći – izbeglice su sa granice prevezene besplatno, svi su nahranjeni, dobili su mesto da prespavaju i podeljene su im besplatne SIM kartice.
Ali to je samo privremeni smeštaj, jer ljudi žive na krevetima na rasklapanje u tržnom centru, gde nema privatnog prostora niti normalnih kupatila i toaleta.
Sve što mogu sada je da jedu i spavaju.
Abdušakur kaže da Ukrajinci ne ostaju u ovom centru.
„Većina Ukrajinaca ima mnogo poznanika po Evropi, oni odlaze dalje brzo. Uz to, stižu predstavnici ukrajinske dijaspore. Danas su neki ljudi iz Nemačke pokupili neke Ukrajince“, kaže.
Rečeno im je će imati sve za život: „Dobićete krov nad glavom. Deca će vam ići u školu. Odvode ih autobusima. A ima i onih koji ne znaju šta da rade. To uglavnom nisu Ukrajinci.“
Koordinatori centra rekli su za BBC da su od više od 4.000 ljudi tamo, oko 400 njih stanovnici Ukrajine.
Ostali su iz bivših sovjetskih republika, Vijetnama i sa Bliskog istoka.
Oni su uglavnom ekonomski migranti koji su se preko noći pretvorili u izbeglice u bekstvu od rata.
Harkov: Na prvim linijama fronta
Odjednom ilegalni?
Za razliku od stranih studenata, ekonomski migranti nemaju roditelje u matičnim zemljama koji mogu da ih prime nazad bilo kad.
Čitavi životi ekonomskih migranata ostali su u Ukrajini.
Ali dok Ukrajince primaju Poljaci i Nemci, državljani trećih zemalja čini se da kod njih izazivaju podozrenje.
„Imamo autobus do Nemačke, ali postoji jedan uslov: mogu da idu samo muslimani sa ukrajinskim dokumentima“, kaže volonter Pavel.
„Mnogi su spremni da prime majke sa decom, ali problem je sa muškarcima, njih ne želi niko.“
Pored besplatnih autobusa, koje su obično organizovali predstavnici dijaspore ili ambasade, tu su i na stotine privatnih inicijativa.
Brižni Evropljani provode sate u centru za smeštaj sa natpisima na kojima piše „Voziću vas u Nemačku“, „Voziću vas u Poljsku“, „Voziću vas u Češku“.
Jedan od šofera, koji nije želeo da otkrije kako se zove, spreman je da vodi izbeglice u Belgiju.
Ali prema njegovim rečima, vozači se obično plaše da će biti novčano kažnjeni za prevoz ilegalnih imigranata, zato što je status izbeglica sa koje nemaju ukrajinsko državljanstvo nije do kraja jasan.
„Ukrajinski dokumenti im daju pravo da ostanu u Evropi na određeno vreme, ljudi se plaše da za izbeglice koje nemaju ukrajinski pasoš važe neka druga pravila“, kaže on.
Rat u Ukrajini – strah od nove izbegličke krize
Ukoliko ne možete da se vratite, možete da ostanete
Zvanično, građani Ukrajine sa biometrijskim pasošem mogu da pređu granicu EU i ostanu tamo do 90 dana.
Međutim, čak i pravila za ulazak u zemlju na internet stranici poljske vlade objavljeni su pod zaglavljem „Za građane Ukrajine“.
Nijedan izbeglica iz neke treće zemlje koji je govorio za BBC nije znao koja prava ima nakon što pređe granicu.
„Ni sam nisam pomislio na to, možda je moja greška“, kaže Abdušakur.
„Nisam pitao šta treba da radimo, šta da činimo, gde da se žalimo. Nisam razmišljao o tome, zato što su svi na ivici živaca, svi su umorni. Prešli smo granicu i hvala bogu što smo živi. Prešli smo granicu i sada razmišljamo šta ćemo, koga da pitamo“, dodaje
Od 5. marta, u EU je na snazi Direktiva za privremenu zaštitu, prema kojoj izbeglice iz Ukrajine imaju pravo da ostanu u EU godinu dana.
U zavisnosti od situacije, taj period može da se produži
Privremena zaštita, za razliku od izbegličkog statusa, dobija se po pojednostavljenoj proceduri.
Postupak, ipak, nije automatski, osoba koja želi da ga dobije mora da kontaktira lokalne vlasti zbog dokumentacije. Možete se za nju prijaviti u bilo kojoj zemlji EU.
Ali dok su uslovi za građane Ukrajine jasni – svi imaju pravo na privremenu zaštitu – onda državljani trećih zemalja mogu da se pozovu na ovaj status samo ako ne mogu da se vrate „bezbednim i stabilnim“ životnim uslovima u zemljama njihovog državljanstva.
Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) uporno poziva vlasti zemalja domaćina da se uzdrže od diskriminacije izbeglica iz Ukrajine.
„Visoki komesarijat UN za izbeglice podseća vlasti da bi ljudi različitih nacionalnosti mogli biti primorani da napuste Ukrajinu zbog sukoba i da im to treba omogućiti. Izbeglice i podnosioce molbe za ovaj status iz same Ukrajine treba uputiti na nacionalne postupke za sticanje izbegličkog statusa“, rekla je za BBC portparolka Kristin Pivolakis.
„Možda ima državljana trećih zemalja koji još nisu uspeli da se prijave za izbeglički status u samoj Ukrajini. UNHCR veruje da njih takođe treba uputiti na postupak za sticanje izbegličkog statusa“, objasnila je ona.
Ona nije mogla da razjasni pitanje prava državljana trećih zemalja u slučaju dužeg boravka u EU i savetovala ih je da kontaktiraju konkretnu vladu ili EU.
„Ova direktiva usvojena je 2001. godine, ali sada se primenjuje prvi put“, kaže za BBC Aleksej Dimitrov, savetnik grupe Zelenih u Evropskom parlamentu.
„Ukrajinski građani su baš ti koji polažu pravo na taj status. Ali niko ne zna kako će to funkcionisati za građane trećih zemalja. Štaviše, svaka zemlja domaćin će donositi odluku pojedinačno, a procenat onih koji će dobijati status biće svuda drugačiji.“
„Savetovao bih ljude da se prijave za status u državama koje tradicionalno primaju izbeglice. Na primer, u Nemačkoj. Šanse za sticanje tog statusa u Poljskoj mogle bi da budu manje“, dodao je Dimitrov.
Ukrajinci – levo, stranci – desno
Izbeglice iz trećih zemalja rekle su za BBC da su već bili izložene diskriminatorskom ophođenju vlasti na granici.
„Primetio sam da se ljudi koji ne izgledaju evropski posebno pregledaju. Ja izgledam kao Evropljanin, mene su poveli zajedno sa Ukrajincima. Ne gledaju vam pasoš, samo kako izgledate“, kaže Viktor, ruski državljanin iz Uzbekistana.
Prema rečima jednog studenta iz Azerbejdžana, koji je odbio da se predstavi, na kontrolnom punktu postoje dva reda.
„Ukrajinci su na levoj strani, stranci su na desnoj. Potrpali su nas u autobus i doveli ovamo, izgledalo mi je kao da nema nijednog Ukrajinaca u autobusu“, kaže.
Centar u kom žive ovi ljudi nalazi se na deset minuta vožnje od kontrolnog punkta Korčova-Krakovec, na granici između Ukrajine i Poljske
I to je jedini od pet centara za smeštaj u ovom regionu u kom smo zatekli značajan broj državljana trećih zemalja u poređenju sa ukrajinskim državljanima.
Međutim, kontrolni punkt najbliži ovom centru nije jedini na kom državljani trećih zemalja prelaze granicu.
„Ovde granicu prelaze dve grupe ljudi“, kaže volonter Fernando, koji radi na kontrolnom punktu Šagini blizu poljskog grada Medika.
„Prva grupa su Ukrajinci, uglavnom žene i deca. Ova grupa je organizovanija, oni pristižu autobusom. Drugi su ljudi koji su bili migranti u Ukrajini. Po pravilu, hodali su 30 sati i iscrpljeni su. Oni govore o borbama, o raznim drugim stvarima.“
Vredi prisetiti se da je pre nekoliko meseci postojala migrantska kriza na granici između Poljske i Belorusije.
Hiljade migranata sa Bliskog istoka hrlilo je na poljsku granicu nekoliko dana, a izbijali su sukobi između migranata i poljskih snaga bezbednosti.
Vlasti ove zemlje rekle su tada da su ovi migranti hibridno oružje režima Aleksandra Lukašenka.
Poljska se i dalje odnosi prema izbeglicama iz trećih zemalja sa podozrenjem.
„Migranti iz tog talasa ulivaju se u masu ukrajinskih izbeglica i prelaze granicu. Video sam ih nekoliko, nudili su mi 500 evra da ih odvezem u Nemačku. Ali oni nisu izbeglice, oni ne beže od rata, oni nisu imali kofere, bili su uredno obučeni“, kaže taksista Jan iz poljskog grada Žešova.
„Nemamo nikoga u Hamburgu. Ali nismo imali nikoga ni u Kijevu“
Sasvim druga priča je položaj mešovitih porodica.
Marija beži od rata drugi put.
Rođena je i odrasla u delu Ukrajine koja je danas pod kontrolom samoproglašenih pro-ruskih nezavisnih republika.
Ona je 2014. godine otišla zbog borbi – prvo u izbeglički kamp u Rusiji, potom u Odesu u Ukrajini.
„Jednog lepog dana (2014. godine), tenkovi sa ruskim zastavama prošli su pored moje kuće, a sat vremena kasnije postavili su lanser raketa ‘grad’. Moja porodica je oduvek bila za Ukrajinu. Stoga, mnogi su nas zvali Bandera [po istorijskoj ukrajinskoj nacionalističkoj ličnosti]. Nisam mogla da živim u tim uslovima“, kaže ona.
„Kad smo napustili Odesu, situacija je bila neizvesna“, kaže Marija.
„Muž i ja nismo želeli da idemo, ali ćerka se plašila. Spavali smo na podu u hodniku, zato što su se noću stalno oglašavale sirene. Nije bilo posla. Ponestajalo je novca. Nigde u blizini nemamo rodbinu. Stoga smo odlučili da se evakuišemo“, dodaje.
Marijin muž je državljanin Uzbekistana i zato, pre nego što su pošli, kontaktirali su Ambasadu Uzbekistana, koja je obećala da će prebaciti čitavu porodicu u Taškent.
Međutim, već u centru za smeštaj ispostavilo se da sa sobom vode samo državljane Uzbekistana. Proveli su skoro nedelju dana ubeđujući se i pregovarajući.
Kontaktirala sam je kad je čitava porodica završila u Uzbekistanu.
„Odlučili smo da idemo u Uzbekistan, zato što tamo imamo mnogo rodbine. Nismo odmah ostali u EU, zato što smo se nadali da ćemo se vratiti u Ukrajinu za mesec sana. Nadamo se da će se rat završiti“, kaže Marija.
„Mi shvatamo da ostanak u EU sa sobom povlači neke odgovornosti. Na kraju krajeva, postoje određeni programi pomoći i konkretni uslovi. Ne želite da ostavite loš utisak.“
Viktor je takođe građanin Uzbekistana, a njegova žena je državljanka Ukrajine.
Čitava porodica je otputovala u Taškent, ali nakon što ih je ambasada odbila zbog ukrajinskog državljanstva njegove žene, njih dvoje su promenili planove – sada su u Hamburgu.
„Moja žena i ja smo razgovarali i došli do zaključka da će za naše dete biti bolje da odraste u Nemačkoj“, kaže on.
U Hamburgu nemaju nikoga, ali u Kijevu, iz kog je porodica otišla, takođe nisu imali nikoga.
Oni sada žive sa nemačkim šoferom koji ih je prebacio sa poljske granice.
„Nije bilo mesta u centru za migrante, a vozač nam je ponudio da ostanemo sa njim dve nedelje“, kaže Viktor.
„Sutra u dva ujutro idemo da stanemo u red da se prijavimo za izbeglički status. Redovi su veoma dugi.“
Rat u Ukrajini: Ruska raketa pogodila tržni centar u Kijevu
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
[ad_2]
Source link
