Kako sam ogluveo – Marko Vidojković

Od svoje pete do četrdesete godine.

Kod botaničke bašte.

Za tih trideset pet godina mogli su se na prste jedne ruke nabrojati trenuci tišine u trajanju dužem od dve sekunde.

Kad kažem tišina, računam da se ne čuje saobraćaj koji tuda tutnji i u tri ujutru, niti deset komšija koji istovremeno ruše zidove na gajbi, ni urlikanje koje dolazi iz pravca nekoliko kafana i Instituta za mentalno zdravlje, a noću od razularenih klinaca koji se pijani vucaraju ulicom u pola tri izjutra.

Za tih trideset pet godina živelo je u zgradi i oko nje, barem četiristo pasa, koji su voleli da laju, a u botaničkoj bašti nalazi se najveće beogradsko stanište vrana, koje dan ritualno započinju drekom, pa skoče na moj krov (živeo sam na poslednjem spratu), pa se onda tu još malo deru, pa odlete ka severoistočnim deponijama.

Kad se smrkne, eto ih nazad, prvo na krov, da se deru, pa onda u gnezda u botaničkoj bašti, da se deru pred spavanje.

Glasna muzika dopirala je iz mnogih stanova, pa i mog. I danas čuvam „upozorenje“ koje mi je novi komšija 2011. nalepio na vrata.

„Čoveče, muziku razumem, ali probe s bendom! Imamo bebu, smiluj se!“

Žao mi je, probe će biti nastavljene, osim u vreme kućnog reda. Imali smo elektronski bubanj, pojačala i gitare, logično je bilo da vežbamo svaki dan.

I u proleće, 2015, preselimo se na Zvezdaru.

Zapanjujuće mirnu i tihu Zvezdaru.

Bilo je to bukvalno drugog dana.

Ležim na krevetu u spavaćoj sobi i drndam telefon.

Takva je tišina da mi smeta.

Smeta mi ne zato jer je tišina, nego zato što odjednom čujem pištanje, cičanje i zujanje u ušima, koje ranije nisam čuo.

Koje, zbog buke koja je neprekidno dopirala iz 29. novembra, nije dolazilo do izražaja.

To je konstantno cičanje, koje nikada ne prestaje.

O, ne. Je.eno sam ogluveo.

Vidojkovići su oduvek bili tvrdi na ušima.

Pokojni deda bio je gluv do te mere da stojiš pored njega, nešto ga pitaš, a on i dalje gleda Zvezdu na televiziji.

Omiljena uzrečica mog pokojnog ćaleta bila je „A?“. Stric, s kojim povremeno igram tenis, nijedanput ne čuje kad zovem aut, a prilično sam grlat, pa sam počeo da pokazujem prstom gore-dole, napolje, kao linijski sudija. I ja sam došao na red.

Naravno, ne zbog buke iz Dvadeset devetog. Nego zbog stotina koncerata na kojima sam bio. Stotina proba na kojima sam svirao/pevao. Hiljada albuma koje sam slušao najglasnije što sam mogao, na zvučnicima ili preko slušalica. To i danas radim. I ponosim se svojim ranama. Pank i metal nisu predviđeni da se slušaju tiho. Neko ogluvi, neko oslepi, nekoga zgazi kamion. Svima nam se nešto desi.

„Jel čuješ prolećne ptičice kako cvrkuću?“, pita me žena. „Ne.“ Otvara vrata terase. „A sad?“ „Jok.“ „LJubavi, trebalo bi da odeš kod doktora.“ „A?“