Ruska invazija na Srbiju i Bosnu – Marko Vidojković

Stefane, ne igraj se sa Nemanjinom trećom nogom!

Dok su se u Ukrajini, koju je Zapad godinama pripremao na rusku specijalnu vojnu operaciju i dalje vodile borbe, zatvaranje izlaza na Crno more ukrajinskim snagama omogućilo je ruskoj vojsci nove manevarske i taktičke mogućnosti.

Svi su mislili da su Moldavija ili Poljska sledeće, jer bilo je jasno da je Ukrajina prva u nizu ruskih specijalnih vojnih operacija uništavanja svih zemalja koje im predstavljaju potencijalnu pretnju. Vodeći se logikom da je Moldavija lak zalogaj, a da je Poljska članica NATO, puna neprijateljski raspoloženog stanovništva, ruski vojni stratezi opredelili su se za prodor u dubinu kontinenta.

U najboljoj tradiciji Crvene armije i Vermahta, kolone ruskih tenkova jurnule su iz Ukrajine u Mađarsku, računajući na to da NATO neće imati ni vremena, a ni hrabrosti da im se suprotstavi, tim pre što cilj nije bio okupacija ove zemlje, već samo hitar tranzit do Srbije, koja nije bila članica NATO, uz procenu da će lokalno stanovništvo, za razliku od Ukrajinaca, okupatore dočekati hlebom, solju, kokainom i lepim devojkama.

Tako i bi. Mađari su legli na spavanje, a kad su se probudili, mogli su na svojim putevima videti tragove gusenica stotina ruskih tenkova i mehanizacije, koja je tešku artiljeriju, raketne bacače i sisteme za protivvazdušnu odbranu najnovije tehnologije prebacila u Srbiju, računajući na to da se tamo može uspostaviti sigurna ruska vojna i civilna komanda, uz pomoć lokalnog stanovništva.

Imajući u vidu slabu borbenu gotovost okolnih zemalja, koje su se u ovakvim situacijama oslanjale isključivo na podršku NATO, Rusi su mogli da biraju kome će i kako da je.u majku. Jedna grupa armija izvela je specijalnu vojnu operaciju u Rumuniji, kako bi se povezala sa crnomorskom flotom, obezbedivši tako i vazdušni koridor, kojim su Srbiju smesta počeli da zatrpavaju dodatnim trupama i naoružanjem.

U Rumuniji su naišli na određeni otpor, koji je, u najboljoj tradiciji Crvene armije, ugušen opsežnim granatiranjem civilnih ciljeva. NATO nije reagovao, „da ne bi izbio treći svetski rat“. Druga grupa armija je iz Srbije izvršila mirovni prepad na Bosnu i Hercegovinu, najveću regionalnu opasnost po Rusku Federaciju, jer su neke novine pisale kako ne bi bilo loše ući u NATO.

Hiljadu vojnika EUFOR-a mogli su samo da posmatraju kako ruske snage gaze preko BiH, uspostavljajući mir. Narodi BiH, izuzev Srba, molili su NATO za pomoć, ali NATO je odgovorio: „Izvinite, vi niste naša članica, a i da jeste…“, onda su preklinjali SAD, koje su, posle nekoliko godina nećkanja, odgovorile: „Okej, kad nas već preklinjete…“

(Ovo je proza. Mir, brate, mir.)