[ad_1]
Ovih dana, taj list – Borba – obeležava bezmalo sto godina od nastanka, iako više ne postoji.
Pomen i čast su mu večeras odali upravo oni koji su svoje novinarske, uredničke karijere počinjali u toj, pre sto godina, rođenoj Borbi, na tribini koju je organizovao list Danas „Borbaši govore“ održanoj u Kombank dvorani u Beogradu.
Kako je Safeta Biševac, danas urednica spoljno političke rubrike u Danasu, takođe, kao mlada novinarka Borbe i Naše Borbe, jedinog i isključivo antiratnog, antikorupcijskog, slobodnog lista u najgore vreme u modernoj istoji Srbije, nazvala na večerašnjoj tribini, u organizaciji našeg lista, Božu Andrejića – omiljeni urednik – govorio je o fenomenu i opstanku jednog takvog čuda kao što je bila Borba.
Rekao je da su Borbu uređivali, čitali, nosili na leđima gde god i kako god su umeli, da su list napadali i ustaše i četnici, da su mašinu za štampanje zakopavali zbog takvih slučajeva u zemlju, ali da su izlazi uvek pronalaženi.
Andrejić je, govoreći o Borbi, istakao da su demokratičnost i otvorenost tog lista doveli do pojave svih drugih listova posle devedesetih i dvehiljaditih godina.
Iz te sale gde se odvijao kolegijum Borbe, ljudi koji su baštinili ideje njenog glavnog i odgovornog urednika Stanislava Marinkovića, sa tog jednog stola, rodili su se, rekao je Andrejić i Naša Borba i Danas i Demokratija, Blic, Glas javnosti…
Potom je dodao da je pluralnost uređivačke politike upravo i stvorila sve te listove koji su svi redom bili različiti.
Boža Andrejić je istakao moralnost i, kako je naveo, čuvanje čestitosti, odnosno, nakon upada režima Slobodana Miloševića i preuzimanja Borbe od strane njegovih zlikovaca, hrabrost novinarki i novinara za odlazak u neizvesnost i postajanje drugih novina.
Podsetio je na svoje kolege koji su se, prema njegovom mišljenju obrukali, pa su se pravdali time da imaju decu i da ne mogu da odbiju poslušnost uzurpatorima ne samo lista Borba već elementarne slobode i lhzdske časti.
„Kao da mi ostali nismo imali decu“, rekao je on.
Značaj novinarske solidarnosti je večeras u nekoliko navrata naznačio, navodeći primere da su se osnivači Danasa, nastalog nakon zatvaranja Naše Borbe, 1997. godine, odrekli svojih plata dve godine kako bi imali da isplate zarade svojim zaposlenima.
Andrejić je naglasio da je Borbi, kao federalnom listu, ipak bilo lakše da bude slobodan list, jer nije bio izložen republičkim, partokratskim merama.
U Borbi su se, rekao je on, mogla pročitati različita mišljenja iz različitih republika. Kao jedan od takvih nesvakidašnjih, pozitivnih primera, naveo je Miroslava Hadžića, koji je, naglasio je Andrejić, iz vojne uniforme pisao najbolju vrstu analitičkih i kritičkih tekstova u odnosu na tadašnju džavu – Jugoslaviju.
Safeta je Biševac je naglasila „političku perverziju“ Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, koji je 1998. godine, kao ministar informiranja, zatvorio listove – Našu Borbu Telegraf, Danas… sad koristi Borbu za svoju političku borbu.
Potom je svog dugogodišnjeg kolegu Andrejića, s osvrtom na njegov često pominjan stav o tome kako je Ivica Dačić bio najbolji student novinarstva, u šta se on uverio kao jedan od njegovih mentora, upitala da li mu je žao što je umesto u novinarske otišao u političke vode.
Boža Andrejić se tu „izvukao“ navevši da je Dačiću bio takozvani mentor kada je lider SPS imao 13 ili 14 godina, pa još i obučen u ručno štrikan prsluk što je govorilo o teškom siromaštvu.
Dragan Banjac, novinar, jedan od najboljih ratnih izveštača tokom rata devedesetih, podsetio se pred okupljenim učesnicima i posetiocima večerašnje tribine na događaj i priliku kada ga je Stanislav Marinković odvratio od namere da počne da radi za list Politika i da postane deo njegove redakcije.
Banjac je rekao da je u Borbi bilo toliko slobode da se to neće više nikada ponoviti.
Da napišeš nešto po naređenju, rekao je Banjac, to nije bilo moguće.
Setivši se izveštavanja iz Dubrovnika, Dragan Banjac je rekao da je Borba kod svih novinara istančala živac za proveru svih informacija, te je stoga bila list koji, za razliku od ostalih, nije objavljivao laži u tako teško vreme kao što je bio rat.
Kao uvod u najavu sledećeg govornika, urednika takozvanog vikend izdanja Borbe, Momčila Đorgovića, Safeta Biševac se prisetila kako je većina sagovornika do kojih je kao novinarka dolazila, pitala da li tekstovi u kojima se pojavljuju mogu da budu objavljeni u upravo tom izdanju.
Kako je rekla, vikend izdanja Borbe, Naše Borbe i Danasa uvek su bila kvalitetnija, odnosno – intelektualnija, ali i čitana.
Za Đorgovića je upravo tu i odgovor na pitanje – bila su čitana jer su bila intelektualna.
Vikend izdanja su uvek bila popularna u svim novinama, rekao je on, dodavši da je to vreme odmora, kada ljudi imaju više vremena da se posvete drugim temama, a ne samo svakodnevnim.
Bili smo ležerniji, rekao je Đorgović, mogli su da se prave širi razgovore sa ljudima koji ne bi ušli u dnevna izdanja.
Potom je imao potrebu da istakne da je Borba „postojala i pre nas“. Da je Borba jedan takav fenomen da ga je potrebno treba istražiti bolje, jer je to bila, naglasio je – kosmopolitiska kuća.
Moralo je da bude nešto pre nas, dodao je, „što nas je podstaklo da i mi možemo da se mi vinemo u te visine“.
Takođe, Đorgović je imao potrebu da istakne da Borba nije bila komunistički list, ističući rezultate jednog od socioloških istraživanja – da je Borba bila manje ideološka nego Politika.
To je, između ostalog, objasnio i time da je Milovan Đilas pisao za Borbu i pre i posle zatvora.
Potom je naveo da je sedamdesetih godina Borba podržavača liberale, kao i studentske demonstracije krajem šezdesetih.
Godine do Titove smrti je opisao kao letargične, odnosno slične i tipične kao i u svim drugim oblastima, ali odmah nakon, rekao je večeras Đorgović, „bio sam svedok Borba se otvara“.
Podsetio je da je Borba pokrenula Studio B, prema njegovom opisu, najčuveniju radio stanicu ne samo u Beogradu nego u Jugoslaviji.
Osvrnuo se sa posebnom pažnjom na, kako je rekao, „daktil biro“ koje su uglavnom činile žene.
Opisao ih je kao deo čari novinarskog zanata, koje su bile vrlo obrazovane i doprinosile ispravkama kako jezičkim, tako i činjeničnim.
Takođe, kao značajan deo opstanka Borbe, Đorgović je posednu pažnju ukazao i direktorima štamparija u kojima je nastajao list.
Oni su, prema njegovim rečima, bili solidarni sa novinarskim i uređivačkim slobodama, što su neretko izražavali otpisivanjem dugova u teškim finansijskim trenucima.
Ono što je Safetu Biševac zanimalo jeste da Đorgović odredi kao najistinitiju verziju priče o „poseti“ Željka Ražnatovića Arkana Borbi, nakon što je tadašnji novinar Gradiša Katić objavio članak u kojem je nabrojao šta je sve Arkan pokrao po ratištima na kojima je sa svojim „tigrovima“ učestvovao.
Đorgović se prisetio da je tog dana i u tim trenucima bio sa Radivojom Cvetićaninom, takođe, jednim od urednika, dok je glavni urednik Manojlo Vukotić bio odsutan.
Prepričao je kako im je javljeno da je došao naoružani Arkan, „sav onako nervozan i preteći“.
Uveli su ga potom u veliku salu, da bi sačekali glavnog urednika.
Arkan je navodno, gledajući Titove slike na zidovima, pitao da li će oni da ih skinu ili će on to da uradi, na šta je Cvetićanin odreagovao tako što je počepo da ih skida.
Kada je došao Manojlo Vukotić, prepričao je Đorgović, Arkan se sa njim izljubio i izgrlio, nakon čega je tenzija pala.
Đorgović je rekao da je Vukotić objasnio Arkanu da on nije bio tu kada je tekst o njegovim krađama po ratištima objavljen, kao i da je bio kojim slučajem tu, tekst ne bi bio objavljen.
Za kraj Arkan je dobio u Borbi afirmativan, kako ga je Đorković večeras opisao, lep intervju.
Biljana Stepanović, koja je u Borbu došla kao mlada studentkinja, istakla je uslove rada u kojima su izostajali i mobilni telefoni, internet i kompjuteri.
Naučila je, ponosno je istakla, da radi, misli, stekne pozanstva, odnosno dobije temelj svega što je posle radila.
Miroslav Mikuljanac, izveštač Borbe sa demonstracija 9. marta, koji se, takođe, kao mladi novinar Borbe, našao na pravom mestu u pravo vreme, prepričao je slučaj u kojem su se njegovi tekstovi o tom danu našli u vanrednom izdanju lista. S obzirom na to da je 9. mart bila subota, odnosno da nedeljom list nije izlazio, novinari su kao i ostali građani šetali gradom, svedočili pobuni.
Sa svojim mladim kolegama svratio je do redakcije da, kako je rekao, piju vode i popričaju sa nekim starijim o tome šta se dešava.
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
Foto: Miroslav Dragojević
I tada su im urednici rekli da će da prave vanredno izdanje Borbe i da svi pišu o detaljima koje su na ulici primetili.
Tada su mu i pojavili tekstovi u Borbi, koji su mu, kako je rekao, odredili karijeru.
Za nekoliko meseci, rekao je, mi smo od muvatora po redakciji postali neko na koga se računa.
Upad države, odnosno režima Slobodana Miloševića u Borbu uzrokovao je kod većine urednika i novinara tada jasan stav – da ne žele da rade pod takvim uslovima.
Za Biljanu Stepanović to je bila tragična i rizična odluka, s obzirom na to da je bila u drugom stanju i podstanarka.
Međutim, kako je rekla, i pored svega toga, svest da radimo nešto istorijski veliko bila je veća od svih nedaća.
I Mikuljanac je tek dobio stalan posao i postao je tata tek rođenom detetu, ali, napomenuo je nikada mu nije palo na pamet da bi mogu tu da ostane.
Urednik sportske rubrike u Borbi Zoran Pavić prisetio se takođe tih dana, kada su kao ljudi sa žutim trakama u pratnji sa po dva pripadnika ozbebeđenja praznili stolove.
Ispričao je da su nekoliko nedelja pre upada države u Borbu znali da će to da se dogodi, pa su organizovana celodnevna dežustva u redakciji.
Opisao je da su tada dolazili ljudi, ugostitelji, taksisti, obični ljudi, donosili su hranu, pružali podršku.
To je bila prava hipi komuna…, opisao je Pavić te dane.
[ad_2]
Source link
